Andrej Kolosov rođen je i odrastao u Moskvi, bavio se freskopisanjem i živeo u ritmu metropole, ali je svoj dom pronašao u Srbiji. Danas je poznat kao umetnik i autor monumentalnih murala, sakralnih ilustracija i izložbenih projekata. U ovom intervjuu govori o prvom dolasku u Srbiju, osećaju pripadnosti, životu stranca, umetnosti kao jeziku i budućnosti koju vezuje upravo za ovu zemlju.

— Kada si prvi put došao u Srbiju i da li si tada mislio da ćeš ostati?
Prvi put sam došao u Srbiju u februaru 2012. godine. Bila je to anomalno hladna zima — temperatura je padala i do −30 stepeni. Pomislio sam: „Kakva je ovo zemlja u kojoj je hladnije nego u Sibiru?“ Došli smo kao hodočasnici, prijatelj i ja, na poklonjenje moštima Nikolaja Velimirovića.
Već sledeće godine ponovo sam bio u Srbiji — i februar me je dočekao sa +14 stepeni. Ali najvažnije nije bila klima. Od samog početka zapanjio me je odnos među ljudima: poštovanje, toplina i unutrašnja delikatnost. To me je bukvalno zaljubilo u ovaj narod.
Kada su mi, nekoliko godina kasnije, ponudili da dođem u Srbiju i upišem Bogoslovski fakultet, nisam se dvoumio: zatvorio sam firmu za izradu fresaka u Rusiji, spakovao ceo život u jedan kofer i preselio se u Beograd.

— Šta te je u Srbiji najviše iznenadilo?
Do svoje 28. godine živeo sam u Moskvi — gradu ludog tempa, gde se odluke moraju donositi momentalno, inače jednostavno ispadaš iz toka života. U Srbiji sam video potpuno drugačiji ritam: korak po korak. Postaviš cilj, ideš ka njemu promišljeno i razumno, ali pritom živiš — uživaš u jutarnjoj kafi, suncu, trenutku. Posebno me je dotakao spoj istorijske postojanosti, duboke duhovnosti i snažne kulture života u srpskom narodu. Uprkos svim teškoćama, ovde su sačuvani pravoslavna vera, međusobna podrška i osećaj zajedništva. Shvatio sam da želim da budem deo tog društva.

— Kako izgleda tvoj svakodnevni život u Srbiji?
Sasvim običan: porodica, posao, prijatelji, svakodnevna rutina. Supruga i ja pravimo planove, trudim se da provodim što više vremena sa sinom — šetamo, igramo se, putujemo. Na početku je, naravno, bilo teško: novi jezik, svakodnevni problemi, osećaj usamljenosti. Ali vremenom je sve postalo prirodno.
— Šta ti je bilo najteže?
Jezik i nedostatak poznanstava. Celu jednu godinu posvetio sam učenju srpskog jezika, makar do osnovnog nivoa komunikacije. Kasnije su se pojavili prijatelji — upravo su oni pomogli da razumem kulturne posebnosti i da se ne osećam sam. Na tome sam im beskrajno zahvalan.
— A šta ti je bilo najlakše?
Sport. Srbija je veoma sportska zemlja. Ljudi trče, treniraju, igraju košarku i odbojku napolju. Na sportskim terenima sam lako pronalazio zajednički jezik sa drugima — to mi je mnogo pomoglo da se uklopim.
— Da li si imao situacije kada si se osećao kao stranac?
Naravno. Na primer, kada sam prvi put otišao u selo da se sprema pečenje na ražnju. Dali su mi limenku piva, ja sam je otvorio i spokojno pio, uživajući u trenutku. Posle minut moj prijatelj dotrčava u panici i viče: „Šta radiš?! To pivo je za prase!“
Uzeo je limenku i počeo njome da poliva meso. Tada sam shvatio koliko je važno poznavati lokalne običaje — ali i da se oni najbolje uče kroz lično iskustvo.

— Zašto murali, a ne samo galerije?
Bavim se i muralima i galerijskim radom. U maju 2025. godine imao sam samostalnu izložbu „Znaci“ u galeriji Art for All. Trenutno pripremam novu izložbu i radim na skulpturi za Beograd.
— Zašto se stalno vraćaš motivu cveća?
Cveće za mene simbolizuje vreme i lepotu. Ono kratko traje, ali za to vreme daje maksimum. Izvor je života za pčele i simbol ljubavi, priznanja i zahvalnosti.
Slikajući cveće na sivim ulicama, želim da poručim: osmehni se, budi srećan. Nadam se da će to nekome biti važno.
— Da li ti je lakše da govoriš kroz umetnost nego rečima?
Jeste. Često ne mogu rečima da izrazim ono što osećam, ali kada uzmem boje u ruke — sve postaje jasno. Verujem da uspevam da prenesem poruku posmatraču.

— Kako vidiš srpske gradove kao prostor za uličnu umetnost?
Vidim ogroman potencijal. Murali privlače turiste, poboljšavaju kvalitet urbanog prostora i doprinose ekonomiji gradova. Imam iskustvo u realizaciji takvih projekata i rado bih učestvovao u razvoju gradova na taj način.
— Koji mural ti je posebno drag?
Teško je izdvojiti, ali možda rad u cementari u Kosterici ili projekat u Ava Parku. Veliki murali su uvek izazov — visina, rokovi, dozvole. To su testovi profesionalizma i karaktera.

— Kako danas vidiš sebe?
Kao umetnika koji želi da deli lepotu sveta — svetlost, ljubav i radost. U realističnim radovima posebno volim da slikam svetlost i njene pojave.
— Gde sebe vidiš za pet godina?
U Srbiji. Razumem da je svet nestabilan i da nemam državljanstvo, ali moja želja je da ovde nastavim da radim i razvijam se. Srbija mi je iskreno bliska.
— Kako bi voleo da te ljudi pamte?
Kako je govorio Nikolaj Velimirović: ako oko sebe vidiš vukove — biće vukova; ako vidiš dobre ljude — biće dobri ljudi. Volim ovu zemlju i osećam da ona voli mene.
— Jednom rečenicom: tvoj život u Srbiji?
„Od kada tebe volim — pamet ne sluša.“