Početkom XXI veka zidno slikarstvo konačno izlazi iz okvira marginalne ulične umetnosti i potvrđuje se kao legitimna forma umetničkog izraza u javnom prostoru. Murali postaju sredstvo oblikovanja vizuelnog identiteta grada, način humanizacije arhitektonske sredine i kanal komunikacije između umetnika i široke publike.
Stvaralaštvo Andreja Kolosova zauzima posebno mesto u ovom kontekstu, jer pokazuje organski spoj ulične kulture, ornamentalne tradicije i principa savremenog monumentalnog slikarstva. Njegovi radovi, realizovani u Beogradu i drugim gradovima Srbije, formiraju samostalan umetnički jezik, usmeren ka emotivnoj percepciji i svakodnevnom ljudskom iskustvu.

Monumentalno slikarstvo je istorijski bilo povezano sa sakralnim i državnim prostorima: hramovima, palatama i javnim zdanjima. U XX veku, naročito nakon slabljenja institucionalnih umetničkih programa, ustupa mesto mobilnijim i individualnim formama umetnosti. Međutim, krajem veka interesovanje za monumentalnost se vraća kroz muralizam i site-specific prakse.
Savremeni teoretičari javne umetnosti ističu da mural:

• ne poseduje muzejsku distancu,
• uključen je u svakodnevni život građana,
• ne zahteva posebnu pripremu posmatrača.

U tom smislu, murali Kolosova uklapaju se u humanistički model umetnosti u kome estetski doživljaj prethodi intelektualnoj interpretaciji.

Centralno mesto u umetničkom sistemu Kolosova zauzima ornament, pre svega floralni. U naučnom kontekstu ornament se tradicionalno posmatra kao sekundarni, dekorativni element. Međutim, u muralima Kolosova on dobija drugačiju ulogu.
Ornament kod ovog umetnika:

1. Strukturiše prostor, prateći arhitektonski ritam fasade.
2. Stvara efekat kretanja, vizuelno „oživljavajući“ statičnu površ zida.
3. Funkcioniše kao univerzalni simbol, nevezan za konkretan narativ ili ideologiju.

Na taj način ornament postaje jezik dostupan posmatraču bez obzira na kulturni ili socijalni kontekst.

Koloristička paleta murala Andreja Kolosova odlikuje se zasićenošću i otvorenošću. Za razliku od konceptualne umetnosti, koja često koristi svedena ili „intelektualna“ koloristička rešenja, umetnik svesno bira boju kao sredstvo direktnog emocionalnog delovanja.
Sa stanovišta psihologije percepcije:

• intenzivne boje smanjuju nivo vizuelne agresije urbanog prostora,
• ponavljajući ritmički elementi stvaraju osećaj stabilnosti,
• organske forme asociraju na prirodne strukture i život.

Na taj način mural dobija kompenzatornu funkciju u odnosu na urbanu sredinu.

Jedan od ključnih aspekata prakse Andreja Kolosova jeste site-specific pristup. Svaki mural se projektuje uzimajući u obzir:

• razmeru zgrade,
• funkciju prostora,
• distance percepcije (sa tla, sa saobraćajnice, iz daljine).

Rad ne nameće posmatraču određenu poruku, već postoji kao vizuelni sloj koji se postepeno integriše u svakodnevno iskustvo. To Kolosovljeve murale razlikuje od agitacionog ili narativnog muralizma.

Murali Andreja Kolosova usmereni su ka „umornom čoveku“ — stanovniku grada opterećenom rutinom i spoljašnjim pritiscima. U tom smislu, njegovo stvaralaštvo može se posmatrati kao forma vizuelne terapije, koja ne pretenduje da rešava društvene probleme, ali može da ublaži njihove emocionalne posledice.
Odsustvo složenih simbola i skrivenih značenja čini ova dela inkluzivnim. Ona ne zahtevaju tumačenje, ali ga dopuštaju.

Stvaralaštvo Andreja Kolosova pokazuje aktuelni pravac razvoja savremenog monumentalnog slikarstva — od ulične spontanosti ka promišljenom radu sa prostorom, čovekom i gradom. Njegovi murali nisu ilustracija ideja, već samostalna forma vizuelnog iskustva u kojoj se ornament, boja i arhitektura spajaju u jedinstven umetnički sistem.
U uslovima vizuelne prezasićenosti savremenih gradova, ovakva umetnička praksa dobija poseban značaj, vraćajući umetnosti njenu osnovnu funkciju — da bude deo života, a ne samo predmet interpretacije.